Category: Miroslav Mika Antić

Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan.

Ne pitaj me kako sam saznao sta misliš. Možda sam ponekad bio ti. Možda si ti pomalo bila ja. Možda smo zajedno bili ceo svet.

Jer, čime ljubiti svet ako su jedina usta večito zauzeta izgovaranjem ljubavi?

Čudna je ta zemaljska ljubav, rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Ovde ti ostavljam dve prazne strane, jer ne umem da napišem pesmu o srcu. Molim te, napiši je sam. Ti to znaš bolje od mene. I zalepi svoju sliku.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bi bila zvezda.

Goreli smo, al’ nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvatu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi, od svih ostalih živih na ovom žilavom svetu.

Znaš šta ću ti učiniti, pokvariću ti igračku koja se zove bol.

Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima.

Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovjek bez ideja i prostak bez vaspitanja ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost.