Ljiljana Habjanović-Djurović citati
Da li ljubav uopšte postoji? Ili je ono što se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, žudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog užitka, ili vreme između: pomamna, grčevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iščekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve što je njegovo: mračne ćoškove navika i ružnu pustoš duše? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znači naći opravdanje za sve? Ničega se ne stideti, čak ni pred sobom? Sve je to ljubav.
Sva snaga je u umu. Snaga za sve. Muka tera iz čoveka i ono što bi on da zadrži u sebi. Zato čovek mora da ćuti i kad mu je najteže i kad je najsrećniji. Da mu reči i osećanja ne pobegnu. Da ne stignu do nekoga ko će ih sačuvati i pustiti da jednom progovore protiv njega.
Da bi nas neko voleo, moramo se izobličiti koliko je potrebno da se uklopimo u njegovu sliku o nama. Inače je on razočaran, i oseća se izdanim.
Svi smo obuzeti sobom. Svi mi, ma šta radili, mislimo na sebe. Čak i kada se žrtvujemo za druge, činimo to zato sto je nama potrebno da se žrtvujemo. Požrtvovanost je najveća samoobmana. I kada smo okrenuti drugima, vidimo u stvari sebe. Svoj odraz u drugome.
Onaj ko izgubi nadu, prihvata ono što mu se nudi. A ko prihvati ono što mu se nudi, odriče se sopstvenog sna.
Ljubav nikada nije jednostrana. Ljubav je ono što vezuje dve snažne, slobodne ličnosti. Samo takva ljubav daje slobodu. Sve ostalo je zavisnost. A svaka zavisnost je bolest.