Svi smo mi najogorčeniji onda kada branimo nevrednost u nama.
Svi smo mi najogorčeniji onda kada branimo nevrednost u nama.
Svi smo mi najogorčeniji onda kada branimo nevrednost u nama.
Tajna jakih je u tome da, kad to zatreba umeju biti slabi, a tajna slobodnih da u datom času umeju objesiti o klin svoju slobodu.
Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovek obiđe čitav svoj krug. Pa zašto onda tolika žurba?
Čovek je često svoja žrtva. A ako to nije, često su mu žrtve drugi.
Nikad se nisam stideo jednostavnosti mojih radosti. Često im je uzrok bio upravo ništavan. Pa ipak, to su možda bile one najveće. Ili bar najčišće. Činjenica je da se njih najbolje sećam, pa makar...
Kako bi se čovek radovao, kako bi se radovao u pravom, čistom smislu te reči, treba za jedan trenutak opet postati dete. Radost je stvar koju odrasli ne poznaju. Oni tom rečju nazivaju nešto...
Smrt. Večita misao. Prijatelj iz detinjstva. Nasušna hrana mojih dana i mojih noći. Pritajena klica svesti u našim zaboravima. Jedino stalno i večito prisustvo u nama.