Ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva vrsta vere, zatucane i opake.
Ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva vrsta vere, zatucane i opake.
Ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva vrsta vere, zatucane i opake.
Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Živi se svaki put iz početka.
Samo, ja vise nemam hrabrosti za takvu ljubav zbog koje cu ponovo ici da ubijam mrtve vojnike iz poslednjeg i pretposlednjeg rata.
Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja, jer znam: na nekom raskršću neću te videti više.
Pa sve kad trne i sve kad svene, kad tmurno izgleda svet oko mene, u meni živi sto vatrometa nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.
Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jače. Ne da se vadiš. Ne da se tešiš. Već da se istinski do neba smešiš.
Dok svi kukakaju o kojekakvim problemima, ja i dalje verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari. A ima ih. Verujte…
Čini mi se da je sa najdražim gradom kao i sa najdražom ženom: hteli smo da pobegnemo da ne bismo još više, ko zna po koji put, dodali nešto vrtoglavo na već vrtoglavu gradjevinu...
Neke stvari mogu mnogo bolje da se osjete nego da se objasne. Ali to ljudi ne znaju, oni vjeruju riječima, to je problem. Treba više vjerovati svojim srcima nego riječima.
Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um.