Kada te nema jer tako hoću, zaledim osmeh, u sebi kažem ime, udahnem duboko i pomislim: tako mi nedostaješ.
Kada te nema jer tako hoću, zaledim osmeh, u sebi kažem ime, udahnem duboko i pomislim: tako mi nedostaješ.
Kada te nema jer tako hoću, zaledim osmeh, u sebi kažem ime, udahnem duboko i pomislim: tako mi nedostaješ.
Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas neizlečivo zaljubljen.
Kad umrem, samo će mi biti žao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja.
Ponekad izmislim sadašnjost, da imam gde da prenoćim.
To, kako da se voli ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli ili ne boli.
Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svesan pesme. I najveći je život kad nisi svesan da živiš, nego misliš da sanjaš.
I svaki put kad budeš komadić sebe dao i svoje snove svetu po vetrovima slao, ličiće jutro na tebe više nego na druge.
Ako me neko čačne u ove oči plačne, nije to neutešno. Ja umem od suza da pravim klikere lepe, prozračne.
Naiđu tako dani. Ne prepoznaješ boje aprila. Ne prepoznaješ svoje ruke. Izgledaju ti kao krila.