I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas.
I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas.
I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas.
Ako mi život krila skrati, i sneg u oku počne da veje, znam, bar se neću pokajati što sam umeo da se smejem.
Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka.
Nisam osećao da diram u tuđe ni kada te prvi put videh i poželeh. Oduvek si bila moja više nego što sam ja svoj, i više nego si i sama svoja.
Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči. Stvaraj zoru kad je veče. Nek’ od tebe život uči da se peni i da teče.
Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.
Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango, i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put,...
Oduvijek sam se čudio onima koji razumiju znake u kalendarima, datume, mjesece, stoljeća, ili stanu pred sat i pročitaju vječnost. To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vrijeme.
Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?