Čim čovek počne da postoji, očito je da ga uskoro neće biti. Da će umreti.
Čim čovek počne da postoji, očito je da ga uskoro neće biti. Da će umreti.
Čim čovek počne da postoji, očito je da ga uskoro neće biti. Da će umreti.
Nisam ja toliko glup da bih maštao. Znam da je mašta nešto što nas zavodi u stranu isto kao istina. Mi istinu govorimo samo kada nemamo mašte.
Kada sam došao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 duša. Znači, pola miliona ljudi je došlo da vidi šta ja to...
Pokušavao sam biti kao ostali. Onda sam video da mi nije potrebno. Biti kao drugi znači završiti svoj posao.
Što bi dao da si na mom mestu, da te mrze a da ti se dive?
Sav život je umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, šta je bilo “između”, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje.
Nacija je neka francuska izmišljotina koja nam je poturena da bismo bili stoka.
Jednom svetu jedan pesnik jedne vrste je sasvim dosta.
Ovde ljudi sirotinjski posmatraju život. Uvek se tražilo to od čega će se živeti.
Nostalgiju sam izbacio iz upotrebe. Riječ nostalgija znači – povratak bolu.