Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.
Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.
Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
Ogledalo je manje tu da nam pokaže ono što je ispred njega koliko da sakrije ono što je iza njega.
Čovek uviek radi protiv sebe. To je u njegovoj prirodi.
Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.
Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekove inteligencije situacija u prirodi se menja.
Ljudi koji pod, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju.
Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa nas neće razumjeti.
Smrt i život su jedno, a univerzum je njihova večna rekombinacija. U takvom univerzumu biti živ ili mrtav zapravo je isto.