Mnogo sam razmišljala i shvatila da nisam slučajno ušla u onaj kafić. Najvažnije susrete dogovore duše, čak i prije nego što se tijela ugledaju.
Shvati šta se s tobom dešava i shvatićeš šta se dešava sa svijetom.
Umovi su kao padobrani – funkcionišu samo kad su otvoreni.
Uostalom, mi smo ljudska bića, rodili smo se s osećajem krivice, plašimo se kada sreća postane moguća.
Ali opet sam se setila realnosti, koja mi je govorila da ne zaboravim da moj san ostavim netaknutim, i da ne padnem u zamke sudbine.
Niko ne prinosi žrtvu na ono najdragocjenije što ima – ljubav!
Pre ili kasnije gorčina će nestati, neko koga je sudbina stavila na tvoj put najzad će doći s naramkom sreće i sve će biti kako treba. Biće tako, iako se ti u ovom trenutnku...
Uvjerio sam se da čovjek na kraju uvek podlegne iskušenju. Nema tog stvorenja na kugli zemaljskoj koje ne bi pod određenim uslovima, bilo kadro da učini zlo.
Ako ja povjerujem u pobjedu, i pobjeda će povjerovati u mene. Nijedan život nije potpun bez malog dodira ludosti.