Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti i po izrazu patnje na licu, kakvo više nikad nisam vidio, niti sam dugo mogao da zaboravim, jer sam tu patnju prouzrokovao. Zbog te žene, jedine koju sam volio u životu, nisam se oženio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome. Osećao sam se poharan i nisam davao ni drugima ono što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi i ljudima, nehotice i ne znajući. Boljela me, odsutna. O, zaista, ali je sve bilo kasno. Šteta što moju neistrošenu nježnost nisam dao ma kome-roditeljima, bratu, drugoj ženi. Ali, možda to govorim bez razloga, sad, svodeći račune. Jer i nju sam ostavio i otišao na vojnu, ne žaleci, a požalio sam kad ništa više nisam mogao izmjeniti.